Isti čovek. Drugi font.

Nisam dao otkaz. Nisam kupio motor. Samo sam jedne večeri otvorio prazan dokument — i posle nekoliko godina iz njega izneo roman.

Ne Excel. Word. Trepćući kursor na belini, u pola jedanaest uveče, dok cela kuća spava. I prva rečenica koja nije bila zahtev, status ni preporuka menadžmentu.

Bila je to rečenica koju sam čuo hiljadu puta, u hiljadu vozova:

Da li je slobodno?

Bilo mi je pedeset.

Dvadeset godina sam merio svet

Dvadeset godina radim kao poslovni analitičar. Posao mi je da svet prevedem u nešto merljivo — u kolone, u procese, u „ako ovo, onda ono”. Dobar sam u tome. Volim to. Postoji neki mir u tabeli koja se na kraju sabere kako treba, do poslednje decimale.

Ali negde oko pedesete počneš da primećuješ nešto što nijedan izveštaj ne hvata.

Primetiš da si dvadeset godina merio svet — a da ga nisi baš mnogo opisao.

Kad se priča o promeni u srednjim godinama, uvek zamišljamo dramatičan rez. Neko ostavi porodicu. Neko proda stan i ode. Neko se pojavi na poslu sa novom tetovažom i pogledom čoveka koji je „sve shvatio”.

Kod većine nas to izgleda potpuno drugačije. Tiše. Sporije.

Kod mene je izgledalo kao prazan dokument u pola jedanaest uveče, dok svi u kući spavaju.

Promenio se font

Nisam prestao da budem analitičar. I dalje idem na iste sastanke, i dalje pišem iste specifikacije, i dalje verujem da svaki problem ima strukturu ako se dovoljno strpljivo raspakuje. Ništa spolja se nije promenilo.

A rečenice? Njih sam pisao gde bih stigao — noću za kuhinjskim stolom, a ponekad i u vozu, sa laptopom na kolenima, kraj prozora kroz koji promiče Fruška gora. Ispostavilo se da čovek najlakše piše tuđe živote baš tamo — u prolazu, između dve stanice.

Promenio se font.

Isti čovek — druga forma. Danju kolone, noću rečenice. I ispostavilo se da to nisu dva različita čoveka koji se bore za isti sat u danu. To je isti čovek koji je konačno počeo da koristi ceo kapacitet, a ne samo onu polovinu koja se lepo uklapa u kvartalni izveštaj.

Analitika i pisanje nisu suprotnosti

Evo šta je zanimljivo, i zbog čega pišem ovo baš vama koji radite „ozbiljne” poslove.

Mislio sam da su analitika i pisanje suprotnosti. Da moram da isključim jedno da bih uključio drugo.

Nije istina.

Dvadeset godina hvatanja zahteva od klijenata naučilo me je da slušam ono što ljudi ne kažu. Da iza rečenice „treba nam samo mali izveštaj” stoji ceo jedan strah, politika i istorija koju niko neće da izgovori naglas. To je, ispostavilo se, isto ono što radiš kad pišeš lik — slušaš ispod rečenice.

Struktura procesa i struktura scene su rođena braća. Uzrok i posledica. Motiv i ishod. „Ako ovo, onda ono.”

Nisam napustio dvadeset godina da bih počeo da pišem. Poneo sam ih sa sobom.

Ovo nije poziv da date otkaz

Ovo nije poziv da date otkaz. Molim vas, nemojte na osnovu jednog teksta doneti odluku koju ćete objašnjavati računovođi.

Ovo je nešto skromnije.

Ako imate pedeset, i negde u vama stoji nešto što godinama odlažete jer „nije praktično”, jer „je kasno”, jer „šta će ljudi reći” — želim samo da vam kažem da promena ne mora da bude rez. Ne morate da rušite ono što ste gradili dve decenije. Karijera i to nešto drugo mogu da žive u istom čoveku, u različitim delovima dana.

Ne treba vam dozvola. Ne treba vam ni velika odluka.

Treba vam samo prazan dokument i jedna večer kad svi spavaju. Ili jedno prazno mesto u vozu, i pitanje da li je slobodno.

Ja sam iz svoje večeri, posle nekoliko godina, izneo roman.

Ne znam šta ćete vi izneti iz svoje. Ali znam da vredi otvoriti taj dokument.

Isti čovek. Drugi font. Ispostavilo se da je to bilo dovoljno.

Roman koji je iz svega ovoga nastao zove se „Jednom u vozu”. Prvih deset poglavlja šaljem na mejl — bez obaveze, samo ako želite da čitate dalje: zoranlekovic.com